Дуња Миливојевић - Ако неко мисли да сам мала
Unknown
16:00:00
0
Ако
неко мисли да сам мала
Постоји
ли то још увек? Чини ми се да у последње време све раније сазрева: воће,
поврће, пупољци се раније пробијају кроз своју чауру, па и деца раније постају
зрелија.
У
данашњем добу много времена се и на телевизији и у разговору посвећује
политици, економској кризи, све већем броју развода бракова или предстојећим
изборима. Све чешће ћете те теме чути и у дијалозима деце. Због чега? Те теме и
ти догађаји јако утичу и на нас „мале“. Видимо ми сваку бору, сваки присилни
осмех наших родитеља, осећамо сваку њихову бригу због посла, због новца за
екскурзију. Па покушавамо да их убедимо како нам се уопште ове године и не иде
и да иду само неки давежи из школе. Чујемо и сваку свађу, иако се они можда,
труде да то сиктање и режање буде што тише.
Обарамо поглед, стидимо се од комшија и пријатеља када се од те вике
тресе зграда. А силно желимо да они буду срећни, да се сви заједно смејемо и да
заједно уживамо у нашем детињству, које би требало да буде безбрижно.
Зашто
ми нисмо мали? Зато што вредно учимо да би петице из ђачке књижице измамиле
осмехе на лицима наших великих, да би их похвале наставника и комшија како
имају пристојну и фино васпитану децу учиниле срећнијим. Зато што се сетимо да
пошаљемо мами руже са картицом на којој је татино име. Зато што ћемо макар
једном месечно одговорно бринути о малом брату. Зато што ћемо се сетити да
посветимо времена баки и деки који су усамљени и жељни нашег друштва. Зато што
смо прави и одани пријатељи и када је добро и када је тешко. Зато што понекад
не видимо и не чујемо нешто што смо и видели и чули. Да, зато.
Шминка
и гардероба нас не чине одраслијим и паметнијим, иако их, наравно, често
користимо са том намером. Битни су наши поступци, саосећајност, разумевање,
поштовање, искреност.
Али
понекада ми „велики“ једино желимо да будемо мали. Да се играмо жмурке и
јурцамо са млађим братом, да не гледамо цртане филмове кришом, да напућимо уста
тражећи пажњу и мажење са родитељима.
Многи
људи ми кажу да сам зрелија од својих вршњака, а ја се смешкам и схватам то као
похвалу. Али ја сам и велико дете. Зрело дете. Ту особину највише ценим код
себе.
За Табла Фест 16
Дуња Миливојевић, VIII/1, ОШ „Радоје Домановић“, Ниш
Педагог: Наташа
Игњатовић
Треће место
у категорији литерарни радови, старији узраст, по одлуци Дечјег жирија
