Сања Петковић - Сањала сам, кад порастем...
Unknown
12:00:00
0
Сањала сам, кад порастем...
|
С
|
нови и јава... различити појмови, испреплетени и лако
стављени у центар једне нераскидиве опне, део су нашег живота. Некада ни сама
не знам шта је сан, а шта су моја размишљања у стварности, али сам зато сигурна
да већина мојих вршњака у сновима тражи своју будућност корачајући између
највећих жеља и пустих маштања.
Моје жеље су још увек магловите и расуте. Као
оптимиста верујем у себе и своје могућности, верујем у оно што ме својом
хармонијом и чаробном лепотом подстиче да се изборим са свим страховима који ме
гоне у силној жељи за остварењем тога што желим, али ме не спутавају, јер
верујем у своје снове.
Свако сања о оснивању сопствене породице, о дељењу
најлепших тренутака са вољеном особом и дешавањима која ће им испуњавати
свакодневницу. Не могу да кажем да то нису и моје жеље, али мој став је да се
морамо својски трудити не бисмо ли победили сваку препреку те добили оно што
желимо и, уз то, трудили се да нам буде занимљиво на том узбудљивом и
неизвесном путу. Сањати је занимљиво, али остварити своје снове још је
занимљивије, поготово уколико постоји одређена доза страха у нама која се
нимало не труди да нам олакша.
Одувек сам имала страх од летења и вожње авионом,
али, упркос томе, једна од мојих највећих жеља јесте да постанем стјуардеса.
Сањам да кроз прозор авиона гледам како прелећем реке, планине, равнице, мора,
куће и све што окружује људе на тлу. Маштам о изгледу тих појмова које гледам
са висине, да су реке попут развученог клубета у зеленилу, а планине налик
цртежу неког предшколца у коме је све криво и изврнуто; да су куће као кутије
шибица, а људи неприметни, попут легла мрава које жури да буде вредно. Сањам да
пролазим поред облака и како ми сваки засебно, својим изгледом пуфнасте лопте,
прича своју причу...
Док сам те приче пажљиво осмислила и погледом
осмотрила, авион се дочепао тла ударивши неколико пута точковима и одскочивши
као да још крстари по веселом небу, мене, ево, поново на земљи! На крају не
знам како, али ту сам да откријем! Овај тренутак је стварност. Зар не?!
Гледам испред себе чврсто решена да и будна сањам све
оне исте лепршаве облаке, умањене реке, планине, куће... Ево, сада чекам зору!
Чекам поново рађање сунца као да је први пут. Дочекаћу га са осмехом на лицу и
допустити му да ме обасја својим сјајем. Сутра мој живот као да изнова почиње,
а где ћу бити до тада, да ли ћу још јурити небом, или ћу слетети у неку
недођију – не бих знала да вам кажем.
За Табла Фест 15
Сања Петковић, VII -2, ОШ „Бранко
Радичевић“ Лугавчина (Смедерево)
Ментор: проф. Ана Хранисављевић
