Данијела Миладиновић - Сањала сам, кад порастем
Unknown
12:00:00
0
Сањала
сам, кад порастем...
Све у животу пролазно је. Ми проводимо наш живот у ишчекивању. Чекамо да одрастемо, да завршимо школе, да створимо своје породице, али шта нам остаје НА КРАЈУ?! Остају нам лепе успомене на које са осмехом гледамо и које бисмо поново радо проживели.
Полако се
Будим. Рано јутро је. Облачим се и крећем на посао. Корачам хладном и тихом улицом. Ходам све брже и брже... Журим, журим да не закасним. Воз се полако приближава станици. Трчим да стигнем на време. Улазим унутра. Седам на прво празно место крај прозора
и гледам у тмурно небо. Спрема се олуја. Путујем... Полако се присећам свог детињства,
несташлука, првих заљубљивања. Кроз главу ми пролазе слике првог дана у школи. Затим се нижу екскурзије, велики одмори, шетње по ходницима. Полако лутам даље по мислима. Моје сањарење прекида кочење
воза. Дао ми је знак да сам стигла на посао. Гледам на сат, ВЕЋ касним!
Почињем
да ужурбано ходам. Улазим
у ходник и видим гомилу људи ужурбаних. Сви су озбиљни, сви некуд журе. Како је само напорно бити одрастао! На столу ме чека брдо папира, не знам одакле да почнем. У тоталном сам хаосу. Телефон звони, посла има на претек.
Напољу се чује цвркут, прича, граја деце... Кад бих само могла да се вратим у
детињство! Бити „велики“ захтева много одрицања, као и много обавеза. Лепи дани безбрижности су иза мене, једва сам чекала да одрастем, а ВЕЋ сада морам да размишљам озбиљно и да се понашам „озбиљно“. Баш у том тренутку ме буди звук аларма на телефону. Трљам очи
и схватам да је све био само сан и да још увек
идем у основну школу.
Тек
сад почињем да ценим своје
детињство. Покушаћу да уживам максимално у овим лепим годинама. Живот је један. Брзо пролази. Само си једном дете, одрастање НАС свакако чека.
За Табла Фест 15
Данијела
Миладиновић, VII -2, ОШ „Бранко Радичевић“ Лугавчина (Србија)
Ментор: проф. Ана Хранисављевић
