Дуња Вићентијевић - Боје моје душе
Unknown
12:00:00
0
Снежана
Стојановић, ОШ "Васа Чарапић" Београд
БОЈЕ МОЈЕ
ДУШЕ
|
К
|
олико боја има наша
душа - да ли се прелива као дуга или је тамна као ноћ, или је бела, бесконачно
бела?
Ја сам девојчица од
тринаест година, са руменим образима и сјајем сунца у очима. У мени свака боја
има сто својих нијанси. У коју ћу боју обући своју душу, зависи од много тога. Ујутру зависи од времена - ако
је облачно, бирам тамнију нијасу жуте, а ако се касније сунце помоли, она ће
прећи у жарко жуту. Ако ме наставник на часу прозове, у мени је све ледено
плаво, али кад упише петицу, боја ведрог неба почиње да исијава из мене. Када
њега сретнем на ходнику, све у мени букне у црвено, а ако ми се још насмеши,
пламен поприма јарко црвену боју са примесама наранџасте. Дуго у мени остаје
тако, па бих слободно могла рећи да је црвена дефинитивно моја боја. Одмори ми
зашарене душу, ваљда ми је тако и пред очима од силне јурњаве, дреке и вике по
ходницима и дворишту. Ако наставник реши да
нас одведе на час у природу, ето мене зелене у много нијанси. Са сваким удисајем
чистог ваздуха, боја постаје јача. Са
сваким шумом ветра у гранама, у мени се заталасају нијансе зелене. Обожавам
шуму, обожавам зелену смирујућу боју, која стапа моју душу са природом. А кад
стигнем кући, моја боја је бела. Иде од
нежно беле, боје чисте љубави у мом дому, преко ледено беле када наљутимо маму,
до бесконачне белине облака када
схватимо да њеној придици нема краја.
Једине боје у мени
које не постоје су црна и сива. Ја и не желим те боје у себи, а много их људи
око мене има. Понекад само те две боје
осликавају њихов сиви живот и црне мисли. Чак ни понеки измамљен осмех на лицу
не може да ублажи ту таму. Ја знам да су и они у себи имали некада давно
ватромет боја, али да су их бриге и бол у њиховим животима избрисале.
Не желим да постанем
као они, не желим да овај ватромет из мене нестане. Хоћу да увек и заувек будем
тринаестогодишња девојчица са дугом у себи. Трудићу се, покушаваћу да останем
оптимиста, да кроз живот сваку бригу обојим светлом бојом, а не она мене да прекрије
тамном. Задржаћу белину мог дома која ће побеђивати таму бола, и црвену боју љубави, која ће ме
водити кроз живот.
Дуња Вићентијевић, 73
Похвала на 3.
Фестивалу „Пролећне риме, ноте и слике“ са темом „У славу пролећа, другарства и
љубави, природе и цвећа“ у ОШ „Ћеле кула“ у Нишу
