Катарина Ковачевић - Запечаћено у снегу
Unknown
16:00:00
0
Снежана
Стојановић, ОШ "Васа Чарапић" Београд
Запечаћено у снегу
З
|
имски сутон.
Зимска чаролија.
Деца лете по белом брегу на својим санкама.
И ја
сам хтела поново поиграти се са ветром. Желела сам да ме гурне низ бели тобоган.
Та жеља је била јача од мог стида јер сам
знала да ћу и овога пута сигурно пасти.
Раштркане звездице посипале су сјај по
великом снежном папиру и цртале осмехе. Месец
већ спремно упали фењер, бдијући над
санкачима.
Многи су већ отишли, а ја нисам одолела
искушењу и наставила сам да уживам у летећим чаролијама, трапаво се спуштајући и
падајући по стази. И тада се деси...
У подножју ме сачека гомила снега у коју се зарих
свом снагом. Што су снег са
главног пута морали ставити баш ту ?! Што се неко друго дете није сударило и
заглавило у леду и снегу? Што сам ја баш морала да допуним свој досије трагичних
покушаја санкања? Ово ми је већ ко зна који прекршај, патрола по имену мајка,
одузеће ми санке.
Али нисам задуго остала сама у том смету, придружио
ми се дечак који је већ по изгледу деловао прилично смотано, као и ја.
Пегав, виши од мене и са смеђом косом, такав
је био још један прекршилац родитељског закона о забрани санкања на улици која излази на главни
друм.
„И ти си заглављен?“, упитах од ударца збуњена,
исто тако ошамућеног дечака.
„Наравно, као и увек. Сваке године ово мора
да ми се деси!“, рече покушавајући да ископа санке и искобеља стопала из снега.
„Знам тачно како ти је“, рекох већ уморна од покушавања да ископам своје
санке и ноге.
„Да , вероватно, али ја сам најтрапавије дете
на свету!“
„Не, ниси, ја сам, сигурно.“
„Није, него сам ја, проверено“
„А да ли си ти испустио некад пет пута у току
дана сладолед?!“
„И више. Потрошио сам хиљаду динара за све
сладоледе које сам испустио. А да ли су ти се некада преврнуле санке?!“
„Још питаш, три пута само у овом дану ! Али ја сам пала два пута на степеништу
у току једног дана - једном кад сам се пела, а једном кад сам силазила.“
„Ја сам толико пута нешто ломио да савршено
знам све људске кости.“
„Ја
више лед не смем ни да погледам, и очи ће ми се саплести.“
„Ја би
требало да уђем у Гинисову књигу рекорда за
неспретност!“
„А што ниси?“
„Па радим на томе!“
Тада прекинусмо нашу расправу о смотаности,
заћутасмо, погледасмо се онако румене и рашчупане, и праснусмо у смех. Образи нам се заруменеше
још више, али не знам је л' то због свих
срамних тренутака које смо управо поделили са неким чије име ни не знамо, или због хладноће. Али знам зашто ја црвеним, и није ни
због препирке ни због хладноће...
Изгледа да је и њега грејао исти пламичак па
ме позва на топлу чоколаду у оближњи кафић, али само под условом да је ни једно
ни друго не проспемо. И тако се некако одглависмо и одосмо на топли напитак, а
санке осташе у смету да чувају ову нашу смотану тајну...
Катарина Ковачевић, 61
Прва награда на 8. Медијана фестивалу дечјег стваралаштва и
стваралаштва за децу
