Катарина Ковачевић - Библиотека – храм људске душе
D.M.Drama
10:00:00
0
Снежана
Стојановић, ОШ «Васа Чарапић» Бели Поток
Библиотека – храм људске
душе
|
Ч
|
есто у тами. Често
усамљена, са причама, али нешто ми недостаје. Недостаје ми смех, шушкање и
шапутање.
Тишина ме убија.
Убија док ормари
гледају, а искушење на мом меком кревету је све јаче. Чај топао, чак се ни
сркање не чује, а кроз одшкринут прозор ни ветрић да прође, лист неки мало да
се истакне, да зашарени ове једнобојне и хладне зидове.
Упркос томе, из
једне мале пукотине у зиду вири слабашна светлост, топла, блага. Чини ми се као
сунце. Полако, али сигурно ходала сам ка њему. И срећна и тужна, и уплашено и
храбро, нисам знала шта да осећам. Осећања су се шарала и ређала у мени као
дуга. Из пукотине изађе прво слово “А“ затим и „Б“ и „В“... и тако цела азбука,
и сва се поређају у моју празну свеску. Слова су обасјала листове свеске. Затим
и зидове, слике, постељину, одећу, јастуке... Све украшено речима! Било је
чудесно гледати вихор ћирилице како плеше око мене, и увија и мене и моје
царство у топлину. И још важније, исковала ми је осмех. Заблиста најјаче и створи испред мене
чекић и књигу. Чиме ћу срушити зид? Одабрах књигу. Тада се зид разби попут
стакла и његови делићи падоше на под. Иза зида сијала је библиотека. Била је
као извор у пустињи, делић ваздуха у свемиру, месец у бескрају малих, сићушних
звезда, као светионик моје душе, светионик од речи... Срце је фењер, оно без чега
се књиге не могу читати.
Очи и осмех, душа и
срце осећали су да су се вратили кући након дугог и напорног пута, пута у
пропаст, а сада нови пут ме чека, до плаве звезде, уз нову сапутницу, без које
се не сме, уз библиотеку и речи - моје
светлости...
Катарина Ковачевић 61
Друго место
на конкурсу градске библиотеке у Новом Саду,
у категорији средњи
узраст
