Наталија Симић - Осмех који ми значи
Unknown
07:52:00
0
Осмех који ми значи
Генерације
су одгајане да верују да сви осим оних које познају су лоши, незадовољни,
нерасположени људи. Кажемо: људи су овакви, они раде ово, и немојте ме схватити
погрешно, има и оних који су такви, али
већина није таква. Помињемо само лоше ствари, а никада се не обазиремо
на добре. Никада се не сетимо да споменемо оног који нам је данас рекао добар
дан, оног ко нас је данас загрлио, оног ко нам се осмехнуо. Не сетимо се
срећних људи са улице.
Један
дан. Једно вече је то променило. Шетала сам кејом у Земуну. Нисам се обазирала
на људе већ на реку, на обалу, на спокојност. Шетала сам са братом. Он је срео
друга и наравно кренули су да причају, а њихове приче трају дуго дуго дуго.
Одлучила сам да наставим сама. Пажњу ми је одузео један човек. Човек који ми је
отворио очи. Свирао је гитару, а упоредо је
неком ручно направљеном справицом која му је висила око врата и певао,
Украдени плес од Млечног пута. То није био неки просјак који је крештао само да
би добио за једно пиво, био је то студент који је у свом свету певао стихове
хита. Његово незамисливо уживање у ономе што ради ме је одушевло. Пришла сам да
му убацим новац у кутију од гитаре. Погледао ме је, осмехнуо ми се и рекао
„Хвала прелепој дами у црвениј мајци“. Поцрвенала сам. Стајала сам тамо, а он
ме је сво време гледао и смејао се док је певао следећу песму. То је била нова
врста уживања за мене која ми се много свидела. То није било ни заљубљивање ни
неко специјално повезивање, то је био осећај да ће ми његов осмех променити
живот, и јесте. Док сам тако стајала и слушала трећу песму, наишао је један
заљубљени пар. Кренули су да плешу. Били су толико срећни. Наравно било ми је
глупо да стојим и бленем и кварим им моменат који ће можда памтити заувек па
сам са оклевањем кренула даље. Све се променило. Свуда около видела сам људе
који уживају. Видела сам срећне породице, децу која трчкарају и играју се.
Видела сам доброту у људима. Чини ми се да сам и ја постала боља особа. Не знам
ни како, не знам тачно ни шта се десило тај дан али ме је тај осмех променио.
Значио ми је. Видела сам деку и баку како шетају и грле се. Убедили су ме да
љубав може да буде вечна. Научила сам тако много тог дана, и не знајући.
Покушавам да кажем да је довољан искрен осмех, тако мала ствар, да вам очисти
замагљене очи. Један осмех да вам нешто значи.
Наталија Симић,
7. разред, ОШ „Карађорђе“ Топола
Педагог: Глишовић Ирена
Похвалница на литерарном конкурсу за
Табла Фест 15 у конкуренцији шести, седми и осми разреди
