Марко Јовановић - Папирне птице могу да полете
Unknown
10:11:00
0
Kад сам био морнар, пловио сам барком по сињем мору и тражио
златну рибицу. Узалуд, нигде је није било.
Једног дана сам отишао на Дунав да пецам. У тренутку сам
приметио да је нешто засветлуцало у мутној води.
„Можда је благо?“ – помислио сам. Приближио сам се и боље
погледао. На удицу се упецала лименка пива. Извукао сам је и јако промућкао.
Још увек сам се надао да је у њој златна рибица. На моју велику жалост у њој је била мала,
малецна, оволицна рибица. Имала је реп, пераја, овећи стомак и била је плава.
Kопрцала се јако па сам је ставио у теглу са водом. Да је поједем, нисам хтео јер је била мала и жива. Да је
вратим у Дунав - морао сам да је покажем другарима. Однео сам је кући и кад су
је сви добро разгледали, оставио сам је
заједно са теглом и лименком у соби. Дао сам јој мрвица да једе и отишао да се
играм.
Kад сам се вратио у тегли није било рибице. Само је писало
на једном папирићу: „Ја нисам обична
него летећа рибица! Хвала ти што ме ниси појео, што си ме спасио и нахранио. Летећа рибица.“
Чим сам ово прочитао, папирић се претворио у птицу и
одлетео. Лименка се благо зањихала и претворила у лепу вазу. Испричао сам мами
и тати шта се догодило, а они су се само значајно насмешили и рекли да имам бујну
машту. Ипак, кад лете птице, ја волим да их гледам.
Kо зна, можда ћу да угледам и своју плаву летећу рибицу или
ону малу папирну на којој ми је писала „ХВАЛА ...........“. Ова лепа ваза у
мојој соби ме подсећа да се све ово стварно догодило и шта треба увек да радим.
Марко
Јовановић V2, OШ “Старина Новак” Београд
Прича је награђена трећим местом на Првом еколошком фестивалу Србије "Чистунко".
.jpg)
