Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Нађи ме руке своје да ти дам


Unknown 16:00:00 0

Тања Вречко, ОШ "Младост" Нови Београд

  
Преузето са Школског портала.


Д
раги моји пријатељи и колеге, дођох и ја до краја још једне авантуре на крају четвртог разреда. Колико то изазива буру емоција, знају сви они који су уложили себе у тај невероватни колектив звани одељење.
Када размишљам о томе кроз шта смо заједно прошли деца и ја, колико смо научили једни о другима, о животу, давању и дељењу, мислим да потпуно стоји она крилатица да је „школа учитељица живота“. Негде сам прочитала да „није проблем у одрастању, него у заборављању.“ Зато сам се трудила да у току ове четири године забележим што више активности којима смо се бавили, часове који су нам били занимљиви, излете и посете које смо реализовали. У једном тренутку сам покушала да све то објединим у једам филмић који сам назвала „Нађи начин, а не изговор“. Не знам да ли да будем тужна или апсолутно срећна, али нисам успела да у двадесет минута представим све кроз шта смо заједно прошли и због чега сам поносна на ову децу.

Сада, када разговарамо о утисцима и кључним догађајима који су обележили наше дружење, наводе примере на које, мислим да делим и ваше мишљење, свако од нас учитеља треба да буде поносан. „Захваљујући Вама постала сам сигурнија и упорна и чувам поруку у којој Сте похвалили моју позитивну енергију“ (Н. М.), „Срећан сам што Вас имам за пријатеља“ (Б. Л.), „Схватио сам да човек не може баш сваку препреку да прође сам и да су пријатељи важан ослонац свакоме од нас.“ (Д.К.)„Мој дијабетес Вас није уплашио, напротив, желели сте да знате што више о њему, да би ми помогли.“ (Л. П.), „Научили Сте нас да је љубав и поштовање основа свега“ (А.Н.), „Искрено се радујемо свачијем успеху“ (М.С.), „Пружили Сте ми могућност да искажем своје мишљење. Прочитала сам негде да име Тања значи „она која је рођена да буде велика“ и после четири године свакодневног дружења са Вама знам да нико не носи име Тања боље од Вас.“ (С. Р.).

Невероватно је колико се деца сећају сваког детаља, одласка на различита места на којима смо учили о животу, ван учионице, као што је нпр. ватерполо утакмица наше репрезентације, посета Народне скупштине, концерти Београдске филхрмоније, зооврт, упознавање Калемегдана и још много тога. Крилатицу коју сам користила као што је „Оно што говориш или радиш другоме, јасно говори о теби, твојим мислима и ставовима“ потпуно су разумели и схватили. Али, ово су ситуација са којима се већина нас, који радимо и живомо са овим малим људима, свакодневно сусреће.

Једно Наставничко веће у мојој школи, разликовало се од осталих по емоцијама које су код сваког од нас изазване писмом родитеља наше ученице њеној учитељици. Они су написали неизмерно дирљиве речи захвалности учитељици свога детета. Та дивна девојчица која се у својим маленим годинама суочила са најтежом болешћу, тако стојички се изборила са њом, само уз помоћ преданих родитеља, али и несебичне љубави учитељице која није устукнула пред проблемом. Ово је само делић тог писма. „За срце човеку не можете захвалити, нити га од човека можете тражити... Учитељица Весна није дозволила да је неке страшне дијагнозе велике медицине заплаше и да се одрекне своје Т. Само неко са толиким срцем и храброшћу водио би дете мршаво као сламка и без косе, свуда где је водила друге ученике... Саборац у борби коју смо заједно водили за нашу Т...Знамо да многи родитељи који Вам то можда неће рећи, али сматрају Вас делом своје породице.“ Мислим да је и ово довољно да сви схватимо колико значи наша пружена рука.
Знам да ме разуме сваки учитељ или наставник који у учионицу не улази само да одради свој посао јер ово НИЈЕ САМО ПОСАО. Бити учитељ је начин живота и константно проширивање своје школске породице.

Сада, када спремамо завршну приредбу, врло често свима нам навиру сузе на очи, које ми приписујемо „алергији“. То су оне сузе које испољавају сва позитивна осећања и срећу што смо постали део живота пријатеља и наше екипе. Порука ове приредбе је рефрен песме „Нађи ме да ти руке своје дам“. Он ме увек подсећа да ћемо у сваком тренутку, у годинама које су испред нас, знати да имамо оне који ће нам увек дати руку, када нам је најпотребније, али пре свега и сами бити та рука подршке.


Тања Вречко

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост