Лука Митић - У УЛОЗИ АСКЕ
Unknown
14:00:00
0
Снежана
Стојановић, ОШ "Васа Чарапић" Београд
У УЛОЗИ АСКЕ
|
И
|
шла
сам путем сочне, укусне
траве, који ме је
мамио кроз ливаде и шуму, исто онако како је Ева мамила
Адама.
Што сам дубље залазила у шуму, укус је био све примамљивији, али и као да је наговештавао нешто, само што нисам знала да ли је то добро или лоше... У једном тренутку зашла сам у део шуме који је изгледао као сан, мали свет непознат овцама.
Што сам дубље залазила у шуму, укус је био све примамљивији, али и као да је наговештавао нешто, само што нисам знала да ли је то добро или лоше... У једном тренутку зашла сам у део шуме који је изгледао као сан, мали свет непознат овцама.
Магла је
била мало гушћа, лишће
је поплочало пут
црвеним, жутим и браон нијансама. Гљиве су биле причвршћене за стабла,
као настрешнице за кућу. Све мије сада још више наглашавало неку чудноватост, као да
ће се сваког
тренутка нешто посебно
десити.
Непомично сам стајала кад је одједном искочио ОН! Вук! Његова тамна појава личила је на саму смрт, а плавкастобраон проређене длаке очигледно су наговештавале бол, који ће вероватно убрзо доћи. Залеђено сам стајала пред страшном, зубатом и режећом смрти. Док ми се сенка смрти све више приближавала на врховима прстију, као кад вам се неко прикрада иза леђа, осећала сам неку чудну, али и лепу бол, која хоће да изјури из мене.
Непомично сам стајала кад је одједном искочио ОН! Вук! Његова тамна појава личила је на саму смрт, а плавкастобраон проређене длаке очигледно су наговештавале бол, који ће вероватно убрзо доћи. Залеђено сам стајала пред страшном, зубатом и режећом смрти. Док ми се сенка смрти све више приближавала на врховима прстију, као кад вам се неко прикрада иза леђа, осећала сам неку чудну, али и лепу бол, која хоће да изјури из мене.
Све
више ме је
притискао тај осећај
док нисам скочила. Било ми је чудно, пошто
сам то урадила
несвесно. Затим су ми
ноге, као да су
туђе, направиле пар корака
напред и пар
корака уназад, марширајући у
исто време. Иако ми
је пажња била
усмерена на ноге, крајичком ока
сам приметила да
је смрт закочила
и да чудњикаво
гледа у мене. Помислила сам
да је то
због плеса, мада сам
у својој подсвести
знала да је
све ово варка. Моје
тело ме је
све више гурало
и бацакало као неку неспретну играчку, све док ја нисам преузела контролу
над њим и обликовала
нове покрете. Почела сам
да се опуштам, поготово када бих
видела да ме смрт гледа раширених очију,
али затворених уста. Правила сам све компликованије покрете, док
се нисам саплела. Тада
је смрт прекинула са дивљењем, али ја сам одмах
поскочила и наставила са својом игром
живота.
Све сам више заборављала где
сам и пред
ким играм, док нисам
почела да правим
покрете и играм
кореографије које никад
у животу нисам успевала, нити познавала. Више нисам
обраћала пажњу на
сенку која ме
верно прати, само сам
играла за живот, иако
у појединим тренуцима
нисам осећала - ништа.
Играла
сам, и играла, као
да лебдим између
дугог живота и
моменталне смрти. Летела сам
и лебдела, све док
чаролију моје игре
није прекинуо пуцањ... Смрти више
није било. Сенка је
нестала за трен
ока, док је за собом оставила
траг крви, којом је
поплочан мој животни
пут и успех
у плесу. Крвљу је обележена моја
промашена смрт, тај траг је и траума
која ће ме прогонити док не доживим победу. Вука су ранили
и докрајчили моји
најближи, моја мама,
пријатељи и рођаци. Ја сам задржавала смрт у заблуди и
продужавала себи живот, док су га они
убили и спасили ме. Тако су омогућили наставак моје плесне каријере и "Игре за живот", коју ће цео свет сада моћи да
види.
Лука Митић, 61
Прво
место у категорији средњи узраст (5. и 6. разреди) на 14. Смотри ћириличне
писмености у Тителу
