Жарко Николић - Босоного детињство
Unknown
16:00:00
0
Александра Дракулић, ОШ „Никола Тесла“ Београд
Босоного детињство
|
С
|
ви знају да се живот пре и
сада разликује у много ствари. Тако се и живот моје мајке разликује од мога не
само по искуству него и по начину одгоја. Чини се да су тада деца била
озбиљнија јер су морала брже да уче.
Детињство моје мајке
почело је у забаченом селу надомак Таре. Одрастајући са млађом сестром, оцем и
мајком, морала је да ради много ствари. Од чувања оваца до потпале дрва, преко
учења, све је морало бити завршено за одређено време. Али такође, било је и
занимљивих ствари као што је трчкарање за овцама и безуспешно мужење телета. Ја
морам да признам да нисам имао деку на кога сам могао да се угледам.
Свакодневно дедино опијање и понашање у том стању натерало је моју баку да се
разведе и пресели. Наравно, као што би било и свако дете, моја мајка је дуги
низ година била емотивно утучена због понашања мог деке. Од тог тренутка њих
три су живеле у једнособној просторији не већој од камп приколице. Она и њена
сестра су мукотрпно завршавале школу полажући сваки испит на време. За време те
кулминације моја мајка је схватила,
видевши своје родитеље, какав човек треба бити, а какав не, схватила је шта је живот. Зато је
напорно радила да изгради будућност мојој сестри и мени, да ми не бисмо
пролазили кроз оно кроз шта је она прошла и да на мало лакши начин схватимо шта је то што цео свет мучи.
Овај мој поприлично лаган
живот у граду је нормалан за двадесет и први век. Сваки рођендан, Божић и Нову
годину сам добијао поклоне за које сам веома захвалан. Игра и забава је увек
била присутна, али је морало да буде и учења. За разлику од моје мајке, ја
дођем кући, опустим се и радим шта ми је воља, а она је морала чим дође кући да
припали ватру и направи вечеру. Такође, увече останем до касно и гледам
телевизију, а она је, по тада већ утераној навици, ишла у кревет кад сунце
зађе. Као и сва данашња деца волим да се дружим и да се играм. Један вид мог
дружења је одлазак у биоскоп, други игра напољу и одлазак на тренинг. Моја
мајка је зато само нерадним данима могла да проводи време с вршњацима. Коначно,
дошли смо до учења, које у мом случају није тако често било под присмотром
родитеља док нисам дошао у више разреде. Она је морала да учи колико год је
времена имала после наставе да би била одличан ђак. Али, са друге стране, мојој
мајци и мени је заједничко то што за нас учење представља бекство од свега што
тог тренутка није битно. Последња ствар коју бих издвојио као најбитнију била
би упорност. Моја мајка је увек тражила решење из корена проблема. Није
одустајала докле год је тај проблем присутан. Знала је да је, ако жели да ме
одгоји онако како је њена мајка то тражила од ње, морала бити упорна и
стрпљива.
Сваким даном се трудим да
пређем сваку препреку и да једног дана будем узоран родитељ као што је то моја
мајка.
Жарко
Николић, 7/4
