Славка Масоничић Војиновић
Tabla
08:00:00
0
 |
| Славка Масоничић Војиновић |
Славка Војиновић, рођена 24.11.1955. у Загребу, кћи Душана и Јелене Масоничић.
Дипломорала на групи за енглески језик и књижевност
Филозофског Факултета у Нишу, где и данас живи и ради.
Од 1981. професионално се бави превођењем.
Пише поезију за одрасле и децу, слика.
Њене песме су објављиване у зборницима поезије
„Чегарске ватре“ и „Сусретања“, а заступљена је и у зборнику поезије „Нишки песнички венац”. Песма „Лизалица“ објављена је у зборнику поезије на дијалекту, у збирци
„Преображењско појање“.
Своју самосталну збирку љубавне и завичајне поезије
„Мириси пелина”, коју је посветила свом оцу Душану, инспирисана мирисима мора и детињства проведеног у месту очевог рођења, објавила је 2010. године.
Збирка песама за децу „Небо је к'о вата кад се згужва” објављена је 2012 године у Нишу, а Збирка
песама на дијалекту за децу „Од малечко до големо“ 2018.
Славка често гостује у школама и дечијим
библиотекама и дружи се са децом. Пише и кратке приче за одрасле на дијалекту,
које до сада нису објављиване.
Потруди се
тата
Кад мама воли тату
до најудаљенијих звездица
тада се, кажу зналци,
рађају најбоља дечица.
Не дозволите никад више
да срце без разлога зебе
једино су мама и тата
одговорни за рађање бебе.
Молим те тата учини све
да мама дотакне звездицу
како бих могла ускоро
да добијем жељену сестрицу.
Зашто волим лето
Волим лето због кратких панталона,
ливада цветних и шарених балона,
девојчица што босе играју школице
књига што тужне гледају с полице,
врелине коју најлепше хлади море,
змајева што пуштам високо горе,
лубеница и мога мусавог лица,
што од среће могу да летим ко птица
до свих места што ме чекају скривена
негде у брду, још неоткривена,
скакаваца које хватам и гањам
да плашим девојчице о којима сањам,
цврчака које не можеш да не чујеш,
планова тајних што с другарима кујеш
пењања по дрвећу, готово до мрака
летња прича среће много је јака.
Ми би да учимо од срећу!
У школу нас учу свашта,
знање ми из главу кипи,
од сва мора и планине
поче мозак да ми шкрипи.
Тешко да се све попамти
за кад ли ће па да треба?
Ако не знам куд су Анди,
ћу мог' ли да купим леба?
Кога брига од ратови
и године кад су били
сморише нас с'с глупости
ништа не смо научили.
У тој име, мислим си се
с' ову моју главу луду
кад ће почну д' учу децу
како срећна да си буду?!
