Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

Нада Чупковић, АКУД "Коло" Копар, Словенија


Лана Обрадовић, 5 год.
Ивана Павлица, ОШ „Лаза Костић“ Ковиљ





Којим путем да зрим?


Прозрела сам њихову доброту,
очи старице испод вела.
Језиком нашим насушним,
позивала ме је у своје куле.
Највиша од њих звала се школа.
Време сам проводила у њој
лебдећи над празнином.
Научила ме је много:
Своја осећања не показивати,
свом успеху се тихо радовати,
прелазити преко воде студенице,
ићи тамо куда је најтеже.

Муке тешког извора црпела,
плећа савијала,
очи затворила,
немогућем се надала.

Пред орканом не посустајати,
лупити шаком о тешке зидине,
непријатељу се супротставити,
не газити рода свог.
Ланцима се окитити,
али пријатеља следити.
Она ми је показала како да зрим,
а  да се не осушим.
Годинама сам постављала питање:
Ко сте ви да ми сечете крила?
Моја крила су велика.
Пустите ме да летим.



Јелена Самочета, 8/3
Сандра Станковић, предшколска група ОШ "Младост" Нови Београд

 

Тема: Кружење и значај воде у природи
Снежана Стојановић, ОШ "Васа Чарапић" Београд

 
САЧУВАЈМО ЋИРИЛИЦУ


Небо тужно, угасило је сунце.
Лишће пије слатке сузе неба.
Ветар покушава да заплеше са дрвећем,
али им јако корење не да.
А ја гледам горе док сузни бисери
капају ми са лица
и питам се
- да ли ти то плачеш.
Да ли си уопште на другој страни облака?
Твоја стара душа, већ испресавијана
као још старији пергамент,
чува у себи на хиљаде доб
ара.
Имам осећај као да те одувек познајем.
Сигурно си сада на дивану
са својим прецима и пријатељима,
али ипак нас крајичком ока чуваш.
Да ли си ти тај који нам даје наду?
Да ли ти подмећеш крила
пред  бездане који прете да нас смрве?
Да ли ти својим погледом
зраке сунца ка нашем образу шаљеш?
Да ли ти нашој судбини пришиваш златне конце?
Јеси ли ти тај који нам брише сузе својим скутом?
Да ли си ти онај који нам својим топлим дахом
пружа ветар у леђа, и никад не погреши?
Да ли ти својим речима окрепљујеш наше породично стабло?
Твоје ли колено нашу колевку њише?
Да ли смо због тебе Срби?
Је ли наш образ због тебе чист?
Јеси ли ти заслужан за очуване дедовине многих честитих сељака?
Да ли због тебе погача на нашу трпезу  пред  икону излази?
Због тебе корачам уздигнуте главе сокаком мога села?
Да ли је због тебе ћирилица у моје срце уклесана?
И дан данас кад год погледам у небо,
чини ми се да су облаци твоји скути,
сунце ореол,
а небо крила.
Јеси ли то ти?
Напиши ми писмо од пламених речи,
Напиши га, Васо Чарапићу, на ћирилици,
на твоме, на српскоме писму.
Уместо пером -  срцем исписуј,
нек' срцу душа говори,
души нек' образ да гласа,
а твој образ моје срце да описмени!
Ја не знам ко је тебе с небеса чувао
и у оку твоме се грејао,
али знам да ти си мој предак
и да моју домовину ја волим, као и ти…
На истом пламену родољубља душе су нам исковане!


Катарина Ковачевић, 61

Прва награда на Међународном конкурсу Дани ћирилице у Баваништу


Ирена Бијелић, ОШ "23. Октобар"  Сремски Карловци

 
Л

уткарска представа "Креативна рециклажа" Ирене Бијелић са ученицима ОШ "23. Октобар" из Сремских Карловаца, играна на Смотри луткарства "Наша срца куцају у истом ритму", у Ветернику 2015. године.





Тања Вречко, ОШ "Младост" Нови Београд

 
Писмо мојој учитељици


П
исма нам служе да њиме пренесемо неку поруку, информацију, али и неку дубоку емоцију коју је тешко рећи уживо. Ово је писмо упућено мојој драгој учитељици Тањи Вречко...


Драга учитељице,

Оног дана када смо први пут у учионици  започели школовање, Ви сте нас дочекали са осмехом и пуно љубави. Јутра би нам почињала са музиком и јутарњим плесом, који смо сви обожавали. Било је прелепо тако започети дан. Кроз забаву смо учили да читамо, рачунамо, рецитујемо и цртамо. Када нам је тешко, Ви нам дајете ветар у леђа да то савладамо. Било је и повишеног тона, али то вероватно тако мора, ми знамо да је то за наше добро. Ваш спортски дух је дао посебну ноту на часу физичког. Чак и тада морамо да дамо све од себе и да будемо најбољи. Без Вас наше приредбе не би изгледале тако маштовите и духовите. Тада смо сви били глумци. Никад Вам није било тешко да нас водите у биоскоп, позориште, Филхармонију, музеје, излете...
Мој дијабетес Вас није уплашио, напротив желели сте да знате што више о њему, да би ми помогли.
Хвала Вам на томе! Хвала што сте нас научили да будемо добри ђаци и добри људи, што сте нам проширили наше видике.

Бескрајно захвална,

Ваша Лана!



Лана Пантелић, IV/4
Невенка Вулић, ЈУОШ "Сутјеска" Подгорица, Црна Гора


 

Теа Радуловић, IV-3
Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“  Нови Пазар

 
Најбољи друг


Најбољи друг је као брат,
с  њим је увјек шала
смијеш се и играш
сваког дана.
С другом дијелиш
све  тајне
И снове
повјераваш му
и своје ноћне море.
Он те увијек подржи.
С тобом је у добру и злу.
Можеш да причаш с њим
о било чему,
јер с тобом је у свему.
Његујте другарство ваше
И кад живот растанак донесе,
сјетит ће те се
друга који се најљепше смијаше.



Тарик Бишевац, V-3
Ивана Павлица, ОШ „Лаза Костић“ Ковиљ

 

Вук наш насушни-језику дајем живот


У
 лутању за све што ме је испуњавало, схватам да је матерњи језик огледало моје душе. Ја сам српска кћи. Искројена сам од пепела буктиња. Живим и обнављам све наше светиње. Мене је Вук послао да дам слободу језику, спречим отуђеност од  данашњице. Благословио ме је речима вере и истине кроз тајне језика.
Била сам обавијена крилима пространстава. У мени се утиснула жеља да језику дам слободу. Не желим да утонем у ћутање. Сваког дана сам пружала руке ка истоку, склапајући очи. Бог је чуо молитве и посало анђела чувара. Анђелу чувару, шаљи речи медне у срца, не пуштај нас у искушење.
Најлепша дела настају на језику наших предака. Окружени светим небесима која се шире насупрот љутих погледа душмана, искрсавају нити вере. Вера је саткана од мисли и градимо је на основу света што нас окружује. Даје нам животну енергију за стварање нових светова. Тонови милозвучне српске фруле усковитлали су бедеме срца. Преда мном се појавио човек, спреман да збори и да се бори. Одувек је био препознатљив по својим поступцима и жељи да учи. Обучен у ђачке хаљине, вратио је дах животни. Одузета слобода кретања, није га спречила да ми закорачи у сусрет. Вратио се са далеког пута. Време за њега није постојало. Рођен је да заувек живи. У очима му је играла дечја радозналост, онаква каква се јавља у ђачком добу. Седели смо покрај пута ових дивних предела. Са лакоћом је извадио сва своја дела: граматике, збирке песама, приповетке, народне умотворине, речнике. Глас му није подрхтавао. Говорио ми је о себи. Слушала сам га, упуштајући се у дубину тих речи, у страху да не изгубим сву жељу за разговор. Причао ми је како му је живот поклонио место у српској историји. Сањао је о великим стварима и радио. Није га бринула чињеница да његов рад наилази на неодобравање.
Вуче, да те није било, не би наша имена била записана. Учећи на језику других, борили бисмо се и гинули за њих. Због тебе, сви знају чиме се поносим.
Постојали су људи који су га бодрили и давали посебну снагу души. Најболнија ми је остала слика његовог дубоког разочарања Доситејем. Одувек сеоско дете са огромном жељом да напредује, похитао је Доситеју у сусрет. Уморан од свакодневице и болести, није нашао времена да утоли дечачку радозналост. Вука је ганула охолост човека, који се у књигама приказао као анђеоско чељаде, спремно да се ломи за сваку нит српства. Разочаран и усамљен, доживео је велики душевни удар. Када је завршио причу, пустио је сузе да потеку. Тај чин је омогућио да о Вуку створим слику великог детета и повежем се са његовим бићем. Утонуо је у мисли својих дела. Умро је сиромашан и заборављен.
Тихо, без таласања. Мртво море презире. У њега су се утопиле све Вукове поуке, животни рад. Златне нити његовог ума ојачале су врата српске културе. Остало је велико дете и тапија на крај пута-матерњи језик. Шта се десило са задатком који нам је Вука поверио? Речи нису довољне да искажу колико ово срце снажно куца.



Јелена Самочета, 8/3

Снежана Стојановић, ОШ "Васа Чарапић" Београд

 
СНОВИ  МОЈЕ  ДОМОВИНЕ


З
овем  се  Србија. Налазим  се  на  југоистоку  Европе, у  срцу  Балкана. Одувек  сам  била  сањалица...
Простирем  се  од  непрегледних  равница  на  северу  до  високих, шумовитих  планина  на  југу. Мала  сам  и  сиромашна  земља, али  имам  пространу  душу. Желела  бих  да  имам  веће  срце,  веће  од  неба  и  бескрајније  од  вечности. Хтела  бих  да  моје  срце  буде  толико  топло  да  може  отопити  глечере  Северног  пола.
Кад  би  по  мени  вијугале  чисте  реке  и  бистри  потоци, била  бих  стално  насмејана  и  срећна. У  њима  да  се  огледа  широко  плаво небо. Додуше, сањам  понекад  и  море, оно Панонско, што  је отекло кроз чудесну Ђердапску клисуру. За њим су ми остали  таласи жита. Волела бих да моја пшенична поља буду још  бујнија и пуна златног класја, а воћњаци родни, препуни здравог  и сочног воћа. Било би лепо кад би све моје оранице биле  обрађиване, плодне и пуне, тада би све што се посади у земљу, никло  и  богато  родило.
Многи су овуда пролазили, рушили и градили... Само да су  оставили неки важан траг! Питам се, зашто и на мени нису Римљани оставили своје грађевине, као неме сведоке свог присуства? Или су их други потиснули дубоко у моју утробу, па  тешко  излазе  на  светлост  дана, као  бисери  из  Виминацијума.
Мој главни град Београд изграђен је на остацима римског Сингидунума, али  је  мало  сведока  из  тог  времена. Остале  су  приче које разноси београдска кошава, и шапати зидина  Калемегдана.
Један сан ме посебно мучи... Само да сам била јача на Косову, против Турака! Цркве и манастири које сам подарила свом народу, тада су нестајали у прашини. Хтела бих да се сви обнове,  у свом сјају и величини.
Сањам како сам дала велике владаре и научнике, које цео свет  зна и памти.
Сањам неке речите људе који ће о мени писати, да ме сви боље упознају, и по добру запамте.
Сањам  нове  славне  личности, потекле  са  мојих  простора.
Сањам  о  славној  историји  и  подвизима, и  желела  бих  да  мој  народ  сачува  те  догађаје  од  заборава.
У  мом  народу  данас  као  да  живе  само  лажови, кукавице  и  нерадници...
Маштам да мој народ буде частан, вредан и праведан.
Сањам да гледам своју децу у игри и весељу, а не како ратују и пате.
Сањам да им се смешим, а не да плачем и да се плашим...
Желела  бих  да  мој  народ  дочека  светлу  будућност.
Тако ћу ја бити велика, без обзира на своје границе...


Ђорђе Живковић, 62

Прва награда на IX међународном конкурсу "Шантићево перо"

 

Литерарна  секција  је освојила СПЕЦИЈАЛНУ  награду  за  Збирку радова "И све је то љубав... ако гледаш с љубављу" (Ментор: СНЕЖАНА СТОЈАНОВИЋ)

Славка Аврамовић, ОШ "Свети Сава" Младеновац


“КАКО ЗАМИШЉАМ ЧИКА ЈОВУ ЗМАЈА”
песма за коју је стигла
похвала ЛЕОНУ ПЕТРОНИЈЕВИЋУ ученику 3/3
VI МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ ПОЕЗИЈЕ МЛАДИХ ПЕСНИКА „МАШТА И СНОВИ“
СРЕМСКА МИТРОВИЦА

 
Ј
ош један доказ да се у ОШ “Свети Сава” у Младеновцу, годинама уназад, ученицима пружа прилика да буду креативни, али и потврда да то и други препознају и похваљују.
Леон Петронијевић је на свој начин, креативно и маштовито - описао литерарним, али и ликовним радом представио, како замишља Чика Јову Змаја и заслужио да у оштрој конкуренцији песма буде штампана у Зборнику VI Међународног фестивала поезије младих песника “Машта и снови” у категорији ученика од 1. до 4. разреда.
Честитамо уз подсећање на учешће наше школе и остварене успехе на  претходним фестивалима “Машта и снови”.
Наша школа је први пут учествовала на 2. фестивалу “Машта и снови” 2012. Тада је песма “РАДОСТ” Софије Марић, ученице сада 7. разреда, била похваљена и штампана у Зборнику. На 3. фестивалу, Похвалу је освојила Ања Бајић, а осим њене песме, у Зборнику су штампане и песме Вељка Атанасковића, Филипа Ивановића и Димитрија Петровића - сви су сада ученици 7. разреда.
“ЈЕДНА ЈЕ МАМА” - назив је песме која је штампана у Зборнику 4. фестивала Машта и снови 2014., а написала ју је - Саре Кузмић, сада ученица 4/3.
 
На овогодишњем 6. по реду конкурсу учествовали су аутори из десет земаља (Република Македонија, Република Србија, Босна и Херцеговина – Република Српска, Мађарска, Бугарска, Румунија, Црна Гoра, Република Словенија, Република Хрватска и Немачка) Пристигло је укупно 1912 песама.



КАКО ЗАМИШЉАМ ЧИКА ЈОВУ ЗМАЈА


Ево видим Чика Јову Змаја:
- Глади браду и суче брке којима нема краја!

Пише поучне и шаљиве приче и песме,
Сва се деца смеју и веселе – све се тресе!

Тресе се Земља, са свих се страна чује граја!
Сва деца углас весело кличу: „Ура за Чика Јову Змаја!“



Снежана Стојановић, ОШ "Васа Чарапић" Београд

 
У УЛОЗИ АСКЕ


И
шла  сам  путем  сочне, укусне  траве, који  ме  је  мамио  кроз  ливаде и шуму, исто онако како је Ева мамила Адама.
Што  сам  дубље  залазила  у  шуму, укус  је  био  све  примамљивији, али  и  као  да  је наговештавао нешто, само  што  нисам  знала  да  ли  је то   добро  или  лоше... У једном  тренутку  зашла  сам  у  део  шуме  који  је  изгледао  као  сан,  мали свет  непознат  овцама.
Магла је  била  мало  гушћа, лишће  је  поплочало  пут  црвеним, жутим и браон нијансама. Гљиве су биле причвршћене за стабла, као настрешнице за кућу. Све мије сада још више наглашавало  неку чудноватост, као  да  ће  се  сваког  тренутка  нешто  посебно  десити.
Непомично сам стајала кад је одједном искочио ОН! Вук! Његова  тамна појава личила је на саму смрт, а плавкастобраон  проређене длаке очигледно су наговештавале бол, који ће  вероватно убрзо доћи. Залеђено сам стајала пред страшном, зубатом и режећом смрти. Док ми се сенка смрти све више  приближавала на врховима прстију, као кад вам се неко  прикрада  иза леђа, осећала сам  неку чудну, али и лепу бол, која хоће да  изјури  из  мене.
Све  више  ме  је  притискао  тај  осећај  док нисам  скочила. Било  ми  је  чудно, пошто  сам  то  урадила  несвесно. Затим  су  ми  ноге, као  да  су  туђе, направиле  пар  корака  напред  и  пар  корака  уназад, марширајући  у  исто  време. Иако  ми  је  пажња  била  усмерена  на  ноге, крајичком  ока  сам  приметила  да  је  смрт  закочила  и  да  чудњикаво  гледа у  мене. Помислила  сам  да  је  то  због  плеса, мада  сам  у  својој  подсвести  знала  да  је  све  ово  варка. Моје  тело  ме  је  све  више  гурало  и бацакало као неку неспретну играчку, све док ја нисам преузела  контролу  над  њим  и обликовала  нове  покрете. Почела  сам  да  се опуштам, поготово када бих видела да ме смрт гледа  раширених очију, али затворених уста. Правила сам све  компликованије  покрете, док  се  нисам  саплела. Тада  је  смрт  прекинула са дивљењем, али ја сам одмах поскочила и  наставила са својом игром живота.
Све  сам   више  заборављала  где  сам  и  пред  ким  играм, док  нисам  почела  да  правим  покрете  и  играм  кореографије  које  никад  у  животу  нисам успевала, нити  познавала. Више  нисам  обраћала  пажњу  на  сенку  која  ме  верно  прати, само  сам  играла  за  живот, иако  у  појединим  тренуцима  нисам  осећала - ништа.
Играла  сам,  и  играла, као  да  лебдим  између  дугог  живота  и  моменталне  смрти. Летела  сам  и  лебдела, све  док  чаролију  моје  игре  није  прекинуо  пуцањ... Смрти  више  није  било. Сенка  је  нестала  за  трен  ока, док је за  собом  оставила  траг  крви, којом  је  поплочан  мој   животни  пут  и  успех  у  плесу. Крвљу је обележена моја промашена смрт, тај траг је и траума  која ће ме прогонити док не доживим победу. Вука  су ранили  и  докрајчили  моји  најближи, моја  мама, пријатељи  и  рођаци. Ја сам задржавала смрт у заблуди и продужавала себи живот, док  су га они убили и спасили ме. Тако су омогућили наставак моје  плесне каријере и "Игре за живот", коју ће цео свет сада моћи  да  види.


Лука Митић, 61


Прво место у категорији средњи узраст (5. и 6. разреди) на 14. Смотри ћириличне писмености у Тителу