Харис Халилбашић - Несташни маестрал јој је мрсио косу
Tabla
08:00:00
0
Марица Ферхатбеговић, Прва основна
школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Несташни маестрал јој је мрсио косу
Сјећања
ме тужног у прошлост носе
море,
нас двоје, и наше у пијеску ноге босе,
у
љетње дане на које бих паузу да ставим
све
што сам тада хтио а нисам смио
да
могу тако бих радо сада да наставим.
Као
да поново видим плаву пучину
врели
пијесак и сребрну мјесечину
која
бисере по мокрој обали просу
несташни
маестрал који јој је мрсио косу.
Завидио
сам пијеску што јој је под ногама био
и
мјесецу који јој је звијезде у коси скрио
и
води коју својим њежним рукама грли
док
као сирена ка морским дубинама хрли.
Осмијесима
је нијеми позив упућивала мени
заљубљени
погледи су ме звали њени.
Срећа
ми је на длану била, бити вољен сам хтио,
желио
сам, а прићи јој нисам смио.
Казаљке
се окрећу, срећа никог не чека
а
ја сам чекао и волио је, али из далека.
Док
сам замишљао пучину и на њој ми сами
из
календара су полако клизили дани.
Неостварени
сан и њу украде ми крај љета
оста
тиха патња и на лицу моме сјета.
Знају
често забољети неке изговорене ријечи
а
мене боле оне које јој нисам смио рећи.
Бит
ће за мене још свитања и будних зора
мјесечином
обасјаних пучина мора
са
другима шетњи по бисерном пијеску
и
радовања новом љубавном бљеску.
Мијењаће
се мојих звијезда водиља сјај и боја,
ал
ниједна неће засјати као прва љубав моја.
Харис Халилбашић, VI разред
.jpg)
