Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » Виолета Јовић


Unknown 15:00:00 0


ВИОЛЕТА В. ЈОВИЋ је члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника и књижевних преводилаца Ниша, Удружења ликовних уметника Ниша, Хуманог друштва угурсуза, намћора и баксуза “Добра нарав” и др. Дугогодишњи члан фолклорног ансамбла КУД „Абрашевић“ Ниш.
Награђивана за књижевност и сликарство. Поезија и проза преведена на неколико језика (руски, енглески, француски, немачки, италијански, јапански, румунски, ромски, русински, бугарски, грчки, мађарски, словеначки, словачки и др.). Заступљена у антологијама савремене српске књижевности, књижевним часописима, часописима за децу и зборницима. Члан редакције књижевног часописа «Бдење» и неколико часописа за децу.

        Уметнички директор Медијана фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу који организује ГО Медијана у Нишу.



МОЈА ЈАБУКА

Кад сам се родила,
засадио је тата
једну јабуку младу.

Са њом сам расла
и код куће сам
само у њеном хладу.

Латице цвета
јабуке родне
откида ветар, носи

и од њих плете
розе венчиће
у мојој дугој коси.

На свету таквог
мириса нема
као под тим дрветом.

Тај мирис носим
негде у души
док лутам сама светом.

Могу да будем
врло далеко,
на другом крају света,

али се враћам,
сваког априла,
кад моја јабука цвета.



МОЛИТВА ЗА БАБИНУ ГИБАНИЦУ

Ми смо расли у богатој кући –
имало се хлеба и љубави,
и празника, а беше највећи
када баба гибаницу прави.

С пролећа је пекла зељаницу
од домаћих кора, дивљег зеља...
Ређала је с осмехом на лицу
као да слаже прегршт лепих жеља.

У лето је гужвала гужвару
какву могу само њене руке,
црепуља се грејала на жару,
а ми, деца, играли смо жмурке.

Јесен златна убере јабуке
за бабину питу савијачу
којом баба окупља унуке –
на мирис из кревета поскачу.

Снег завеје и поље и шуму,
по прозору мраз пише и слика,
баба нађе тикву у подруму –
ето нама слатког тиквеника.

Пост је „сладак“ тек на Бадње вече,
ђаконије свечаног укуса,
али мени ништа није прече
од бабине пите од купуса.

Догорева бадњак, а ја молим
драгог Бога, у име деце сите,
да поживи ону коју волим
бар до стоте да нам пече пите.



НЕКЕ ВАЖНИЈЕ СТВАРИ


Много сам пута горко плакала
што нисам лепа као Тања.
Сви су то знали и ја сам знала
да сваки дечак о Тањи сања.

О, знала је то одлично Тања!
Шепурила се поносно тиме
што, када прође, за њом одзвања
дечака хор што шапће јој име.

Шта би све дали јадни дечаци
да их накратко Тања погледа!
Топили би се у том тренутку
као кугле воћног сладоледа.

Ја, као сасвим обично дете
које се игра, учи и сања,
знала сам добро да нема наде
да будем оно што беше Тања.

С дечацима сам играла фудбал
и ловили смо свице по мраку,
свима сам била најбољи другар
са којим деле тајне и жваку.

Никад ме нико питао није
зашто не носим мини-сукњице,
и зашто јутром, кад се умијем,
једино осмех стављам на лице.

А Тањи осмех искриви лице:
смеје се другим девојчицама
што носе обичне хаљинице.
Ниједна није као она – дама.

Дечаке части по једним кругом,
прошета с њима око школе.
Следећи одмор посвети другом.
Остали Тању лако преболе.

Настане граја, полети лопта,
заборави се за часак Тања.
Дечацима је више до спорта,
до искреног другарства и знања.

А онда осмех озари лица
стотини обичних девојчица.
Нек` им се Тања слободно руга,
никада неће имати друга!

Више не плачем, о, и не марим
што нисам лепа као Тања.
Постоје неке важније ствари
о којима Тања и не сања.


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост